МОБИЛНОСТ ИМОБИЛНЕ УМЈЕТНОСТИ: ДА ЛИ ЈЕ ПРОСТОР ВАЖАН?

Peeta 1

ТРАНСФОРМАЦИЈА УРБАНОГ ВИЗУЕЛНОГ ИЗРАЗА

Када се говори о визуелном изразу умјетности неке епохе, потребно је сагледати контекст њеног настајања и еволуције, као и њену улогу у друштву тога времена. Окружење у којем се промјене дешавају у највећем броју и највећом брзином свакако је град, као тачка раскршћа културолошких токова и мјесто највеће размјене искустава и идеја. Све те промјене директно утичу на друштво, његову слику о себи и о својој околини, те на тај начин мијењају и форму израза тог друштва. У савременом свијету је усљед експлозије технологије, домашаја комуникације и глобализовања друштва дошло до огромне експанзије умјетничког израза у несагледивом и бесконачно растућем броју форми израза. Стваралаштво је доступно апсолутно свима и превазишло је неке устаљене видове развоја, у смислу формалног образовања и још формалнијег система помоћу којег аутор своје дјело излаже јавности. Упитни појам званичности неког умјетничког израза (у смислу верификације од стране умјетничког естаблишмента) све више губи на значају, како само дјело директније долази до своје публике, прескачући утицај било какве институције у улози медијатора.

Иако је умјетност зидног сликарства, било оно декоративно, карикатурно, у форми сликовног или текстуалног социјалног коментара, или било којој другој, стара готово колико и само друштво, оно што се данас подразумијева под термином графити је појава настала у урбаној средини у другој половини 20. вијека. Под утицајем визуелног идентитета популарне културе, као и језика адвертајзинга, дизајна и растућег броја медија тога времена, а на маргини онога што се сматрало умјетношћу, један дио друштва окреће се изразу чија је суштина у што директнијој комуникацији са посматрачем.

1ФЛАСТЕР 2013, Калдрма, Бања Лука

Почеци савремених графита се обично вежу за 70-те године 20. вијека, када, са распрострањењем аеросолних боја у спреју, долази до специфичне врсте раслојавања улоге такозваних соц-порука у виду натписа у урбаној средини. Овдје је карактеристично поимање градског простора као полигона за територијално разграничење одређених видова цјелина. Сви слојеви подјеле урбаног ткива, били они културолошког, субкултурног, функционалног или било ког другог типа, град дијеле на себи својствен начин, те је посебан визуелни језик те подјеле својствен свакој групи или начину те подјеле. Региони, блокови и улице сада постају градивни елементи који се комбинују према слици града коју дата група сматра својом. У слојевима друштва који већи дио свог времена проводе на улици, било из културних или социјалних разлога, територија чини важан чинилац у функционисању унутар своје групе или у комуникацији са другима.

flaster 2014ФЛАСТЕР 2014, Булевар војводе Живојина Мишића, Бања Лука

Умјетност савремених графита потиче из потребе умјетника да у тако сложеној и хаотичној средини града 20. вијека искаже свој идентитет, на довољно гласан начин да се истакне из заглушујуће бујице других идентитета, информација и друштвених актера. Као једна од највећих метропола и мјесто најужурбанијег урбаног развоја у свијету тог времена, Њујорк постаје мјесто зачетка овог вида умјетности. Не много различито од криминалних група свог времена, појављују се натписи у виду имена, тј псеудонима умјетника, на видним мјестима у граду. Овим путем умјетник даје до знања јавности чињеницу своје егзистенције, коју директно веже и за своју припадност географској локацији унутар градске мреже. Овакав крик је изражен на такав начин да упадне у очи што већем броју посматрача, будући да се издваја супротношћу своје илегалности и мјеста на којем се налази. У почетку су то рудиментарни, али јасни и крупни натписи, који као нека од најфреквентнијих мјеста у граду бирају подземну жељезницу, прелазећи са зидова и на саме возове, који даље та имена проносе кроз читав град.

Графити су се постепено повезали и укључили у Hip Hop субкултуру, која је, осим тога, укључивала и музику и брејкденс. Као што је и обично у субкултурним групама, и у овој се јавио карактеристичан жаргон, те су одређени елементи везани за графите добили своја имена и развили један кохерентан систем. Тако је иницијални потпис цртача назван Tag (у грубљем преводу: етикета). Он је с временом постајао формално све сложенији и ликовнији, развијајући компетитивност у вјештини међу цртачима. Оваква врста интеракције и комуникације међу цртачима, повезано са поменутим територијалним принципом у изразу, рађа нове врсте социјалних односа у графити заједници. Формирају се групе, што из разлога територијалне, што из стилске или приватне повезаности, те се компетитивност преноси са индивидуалног умјетника, “Writer”-а, на његову припадајућу групу, у жаргону Crew (прев. екипа). Свака група, опет из веома важног разлога исказивања идентитета, добија своје име, те тако долази до једне нове врсте динамизма социјалних односа унутар ове субкултуре, тј до стварања једне нове врсте сцене у сфери стваралаштва у урбаној средини.

3ФЛАСТЕР 2013, Калдрма, Бања Лука

У формалном смислу, сходно вртоглавом развоју и разноликости израза, долази до еволуције tag-а у веће и експресивније облике, са више боја, а самим тим и више времена потребног да се израде. Тако настаје Bomb, прелазак са чистог стилизованог текста на нешто што већ може да се посматра и као цртеж, слика, крећући се по атрактивним, видним, мјестима, а остајући још увијек у илегали. Атрактивност мјеста, сложеност и вријеме потребно да се нацрта један bombосим израза упућеног општем посматрачу, постају и елементи који се вреднују међу самим цртачима и поспјешују развој и еволуцију графита. На начин на који се у урбаним срединама феномени шире и развијају, готово геометријском прогресијом, ова врста еволуције доводи до експлозије стилова и индивидуалних израза, доводећи до стварања нове врсте графита, Piece, невјероватно сложених форми и експресивног карактера.

549529_407999939321650_1949071490_nФЛАСТЕР 2011, Кампус Никола Тесла, Бања Лука

Уз помоћ развоја система комуникације и глобализовања урбаних средина у свијету, као и пораста могућности путовања, графити постају глобални урбани феномен, задржавајући донекле номинални стилски облик, а опет рађајући потпуно аутентичне изразе, који су у различитим срединама представљали један пресјек перцепције града, умјетниковог мјеста у њему, те стремљења и идеја индивидуе и заједнице у том специфичном урбаном окружењу.

Као што то обично бива са настанком нових видова умјетности, и графити су доживјели веома оштру критику, још у својим најранијим почецима. Та критика се највише заснивала на илегалном карактеру ове умјетности, посматрајући је у највећој мјери као чист вандализам. Додавши на то и неформални карактер настанка овог израза, као и развојни пут потпуно мимо токова савременог сликарства, графити испрве нису наилазили на разумијевање актуелног умјетничког естаблишмента, чак резултујући великим дебатама о томе да ли се уопште могу посматрати као умјетност.

577218_408000029321641_1973769407_nФЛАСТЕР 2012, Кампус Никола Тесла, Бања Лука

Уз много труда и са растућом популарношћу, с временом су графити извојевали заслужено мјесто на мапи савремене умјетности, повремено прелазећи чак и у галеријске просторе. Неки цртачи су се преусмјерили на рад на легалним мјестима и са дозволом, већином због повећања времена потребног да се израде све сложенија дјела, као и са мање притиска које илегални рад ставља на терет цртача. На овај начин се добила извијесна дихотомија легалне и илегалне струје графита, које су наставиле да се развијају, понекад укрштајући утицаје, а понекад сасвим самостално. Таква врста подјеле је на неки начин раслојила иницијални субверзивни карактер графита, сходно друштвеним промјенама које су усљедиле од почетка ове умјетности па до данас, додајући му још нека поља дјеловања. Илегална струја, са друге стране, је такође прошла кроз еволуцију и рађање мноштва нових врста израза, који се колективно могу подвести под израз Streetart, чији је карактер у великом броју у служби социјалног коментара и активизма, уводећи нове медијуме и слиједећи културу и визуелне идентитете свог времена, али остајући суштински потпуно у духу графита.

lonac_artez2ФЛАСТЕР 2014, Булевар војводе Живојина Мишића, Бања Лука

Као што се може закључити, развој урбане умјетности у савременом градском окружењу директно је повезан са друштвеним промјенама и њиховим трансформацијама, тако да се израз таквих врста умјетности неминовно трансформише у складу са културолошким контекстом умјетника који ствара у таквој средини. Графити су умјетност настала у конкретном временском периоду и са конкретним узроцима и утицајима, али су кроз своје трансформације оставили довољно простора развоју будућих формалних облика који ће свој карактер црпити из сопственог контекста, а опет задржавати почетни дух и смисао умјетности настале у граду и градском простору у најизричитијем смислу.

 ФЛАСТЕР 

На нашим просторима, у послијератном периоду друге половине 90-тих година 20. вијека, сходно динамици усвајања нових културних токова, која је из специфичних историјско-политичких разлога у закашњењу за свјетским кретањима, долази до развоја графита и hip hop културе. Млади умјетници свој израз траже у култури свог времена и свог контекста, те, уз лагани развој урбаних средина, долази и до уплива културних трендова у друштво које је глобалној заједници одједном послије периода изолације потпуно отворено. Свој допринос свјетским токовима ове умјетности ова група умјетника даје изражавајући свој географско-културни контекст друштва у транзиционом периоду, те на тај начин долази и до размјене идеја и искустава са окружењем и свијетом.

544782_407997562655221_586881701_nФЛАСТЕР 2011, Кампус Никола Тесла, Бања Лука

Сходно томе, јавља се потреба и за усвајањем модела једне врсте организованог културног дешавања, које се у свијету умјетности графита већ деценијама развија, колективног цртачког перформанса, под називом “Graffiti Jam”. Оваква врста дешавња подразумијева истовремено стварање на једном легалном мјесту, које може варирати од зидова, мурала па све до цртања на платнима или таблама. На тим догађајима долази до размјене умјетничких идеја самих цртача, као и до популаризације и демистификације овог вида умјетности међу општом публиком.

PointФЛАСТЕР 2011, Кампус Никола Тесла, Бања Лука

ФЛАСТЕР Graffiti Jam је меморијална манифестација посвећена Тамари Цветковић, једној од пионира ове умјетности у Републици Српској, и као такав већ трећу годину окупља умјетнике, како из региона, тако и интернационално. Основана је из растуће потребе за тим видом дешавања у Бања Луци, те како би афирмисала ствараоце из овог града у локалној и међународној заједници. Догађај је основан 2011. године од стране Удружења за аудио визуелне и извођачке умјетности ФЛАСТЕР Бања Лука.

PeetaФЛАСТЕР 2012, Кампус Никола Тесла, Бања Лука

“Фластер” Graffiti Jam 2013 је осмишљен као трећи наставак “Фластер” серије исцртавања графита у јавним просторима Бања Луке, РС, БиХ. У односу на пријашњи модел, ове године приступ “Фластера” се у извјесној мјери промијенио. Коначни исход пројекта јесте десет платна различитих димензија и исказа (а на исту тему) те видео рад, који би широј јавности представили не само нове токове у савременој умјетности, промјене и потребе урбаног друштва, него и проблематику нашег тренутног простор – времена а на аутентичан начин кроз перформатив и стварни простор градa.

5ФЛАСТЕР 2013, Калдрма, Бања Лука

Примарна разлика се огледа у мобилности графита, што је само по себи помало парадоксално с обзиром да је ријеч о уличној умјетности која се готово искључиво веже за одређено мјесто (простор, град, улицу), постајући тако свједоком неког одређеног времена. Међутим, шта се деси када се у конструкту улична умјетност улица поништи и замијени институцијом? Да ли у том случају графити (који самом својом приородом већ припадају визуелним умјетностима) и званично постају умјетност или умјетничким дјелом а кроз чин преласка са улице у институцију? Да ли мобилност графита, који у својој природи није мобилан, мијења свој карактер кроз промјену датог контекста? И какву улогу простор има у овој консталацији?

10ФЛАСТЕР 2013, Музеј савремене умјетности Републике Српске, Бања Лука

Концепт Нeo-Даде и Дишанових “readymade” објеката, Поп Арта и Ворхолове Кембел супе, Гордон Дагласа и концепта “found footage” или извођења вечерe Риркрит Тириваније на Триеналу 2012. у Паризу, врло јасно нас наводи на закључак да је статус одређеног артефакта, умјетничког или кустоског, чију комплексност једино Институционална теорија умјетности може објаснити, заправо арбитраран. Како је умјетност отворен појам, сасвим је извјесно да ће у неком тренутку, и у неком, одређеном контексту свијет умјетности постати спреман да прихвати одређене артефакте за умјетничке, дакле, чак и када је у питању један обични писоар или конзерва супе, што би неких педесет година раније било апсолутно незамисливо. Међутим, разлог је врло једноставан – свијет умјетности сасвим сигурно није био спреман да у датом тренутку, горе наведене објекте масовне производње прихвати за умјетничко дјело, што је директна посљедица отвореног система умјетности о којој причамо. Пратећи ову аналогију, графити без обзира што овдје није ријеч о артефакту масовне производње, нити о објекту свакодневне употребе, нити о пронађеном умјетничком дјелу, у односу на свој карактер и контекст настајања, врло јасно припадају истој проблематици па самим тим се ни не могу посматрати као издвојеен, фрагментаран проблем. Питање шта је умјетност или како одређено дјело постаје умјетничким дјелом се мора везати за простор и вријеме у којем је дато умјетничко дијело настало с обзиром да однос људи и простора није безначајан нити наиван самим тим што се ради о узрочно-посљедичној вези по којој простор генерише стање друштва, а појединци мијењајући простор, мијењају и услове за живот.

11

ФЛАСТЕР 2013, Музеј савремене умјетности Републике Српске, Бања Лука

С тим у вези, прекретница у умјетности с краја XX вијека десила се кроз теоретско-практичну поставку француског филозофа и кустоса, Николас Буриоа, који, у процесу стварања онога што данас познајемо као Односна умјетност, није тврдио да је умјетност тек крајем XX вијека постала односном, напротив, она је увијек то и била, у одређеним нивоима, мислећи при том првенствено на социјални фактор који умјетност претвара основом за дијалог. У односу на то, Бурио заузима врло јасан став одвајајући умјетност од позоришта, кљижевности и филма. По њему је умјетност, произишла из сликарства и скулптуре, погодна за стварање односних простора који дозвољавају социо-колективна искуства и инстант дискусију, која на примјер, није могућа у књижевности јер се књижевност обраћа појединцу док је могућност дискусије, као примарног исхода једног умјетничког дјела, одгођена за неко вријеме послије, по завршетку индивидуалног процеса конзумације. Позориште и филм се за разлику од сликарства, скулптуре или књижевности обраћају групи појединаца, међутим, и позориште и филм, баш као и књижевност, захтијевају вријеме, што наравно није случај са дисциплинама које Бурио карактерише као умјетност. Пратећи његову дефиницију, по којој је умјетности скуп умјетничких пракси које за своје теоријско и практично полазиште не узимају независни, приватни простор појединца већ суштину људских односа и њихов друштвени контекст умјетник самим тим постаје катализатор односне умјетности, умјесто, као што је до сада била пракса, центар своје умјетничке праксе.

lonac_artez5ФЛАСТЕР 2014, Булевар војводе Живојина Мишића, Бања Лука

Узевши Буриоову теорију у обзир постаје јасно да “Graffiti Jam”, као једна специфична врста перформанса директно везана за јавни простор града, према постављеној дефиницији потпуно припада Односној умјетности чији је коначни исход, у конкретном случајуФЛАСТЕР Graffiti Jam-а објекат који самим чином преласка у институцију добија статус умјетничког дјела. Графит, настао као авангардни покрет уличне умјетности 1970s, тако у кратком распону од двадесет година постепено, и врло логично прелази у “mainstream” да би увођењем мобилности и уласком у институцију, што до уназад десет година није била пракса, поново добио статус авангарде (којој је у великој мјери допринијео Бенкси) а која ће, у једном кратком временском периоду, опет постати “mainstream” и тако у круг, тј. све док се не пронађе иновативнији начин излагања што је заправо савршен примјер класичне фетишизације и елитизма, свеприсутног у умјетности данас.

lonac_artez6

ФЛАСТЕР 2014, Булевар војводе Живојина Мишића, Бања Лука

Организатори изложбе Mind Movements:  Фластер у сарадњи са Mузејом савремене умјетности Републике Српске

Умјетници: Nemo (БиХ), Lunar (Хрватска), Mosk (Хрватска), Artez (Србија), Wuper (Србија), Chenipe (Србија), Piros (Србија), Fat Heat (Мађарска), Stan (Русија)

Фластер: Иван Кустурић, Петар Билбија, Моника Поњавић,  Марко Билбија, Саша Хајдуковић и Немања Шиљеговић

Бања Лука, Република Српска, БиХ, 2013

Текст написали: Марко Билбија и Моника Поњавић

Август 2013.

Advertisements

2 responses to “МОБИЛНОСТ ИМОБИЛНЕ УМЈЕТНОСТИ: ДА ЛИ ЈЕ ПРОСТОР ВАЖАН?

  1. Super, sve kao znate, ali o urbanizmu ne znate ništa. Grad i javni prostor, posebno u kontekstu oslikavanja murala, pripada građanima, a ne umjetnicima ni grupama poput vašeg Flastera. S tim u vezi, kada biste bez konkursa i javne rasprave u bilo kojoj razvijenoj evropskoj zemlji, počeli da oslikavate fasade, zatvor i krivične prijave vas ne bi zaobišle. Ovo što radite u Banja Luci je fašizam.

    Like

    • Draga Gorana, oslikavanje fasada (kao i skice koje su se unaprijed znale) je odobrila stručna komisija u sastavu: kustos, istoričar umjetnosti, arhitekta i urbanista a ispred vodećih institucija Banjaluke i RS (Muzej savremene umjetnosti RS, Grad Banja Luka, Akademija umjetnosti). Predložićemo Vas kao člana komisije za sljedeću godinu jer vidim da ste stručnjak po tom pitanju, očigledno stručniji od ovih koji su donosili odluku. Pored toga, sve je urađeno u skladu sa zakonom o muralima, koji nije ni postojao dok Flaster nije počeo sa radom, ako Vas baš zanima. U razvijenom svijetu dnevno nastaje na stotine murala. Zamislite kad bi se oko svakog vodila javna rasprava. Apsurdno. Pri tom, ove fasade koje mi oslikavamo nisu javno vlasništvo nego privatno. Ako Vas ne vrijeđa tuđi donji veš, ako Vas ne vrijeđa fasada koja nije renovirana od dana kada je napravljena, dakle govorimo o nekih pedeset godina, ili novi banjalučki stil gradnje i izgradnje javnih površina, ne razumijem zašto Vas vrijeđa crtež koji tu, između ostalog, neće stajati dovijeka.

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s